Приказ занимљивих врста

На овој страници можете да се упознате са неким занимљивим врстама биљака, животиња и гљива које живе на простору Националног парка Фрушка гора.

Буба бомбардер

(Brachinus crepitans)

Буба бомбардер је врста тврдокрилца која је позната по свом јединственом пуцкетавом начину одбране. Ова буба се издваја од других инсеката јер има способност да из својих задњих сегмената избацује снажну хемијску мешавину која се брзо загрева и ствара звучан "експлозивни" ефекат.

Механизам овог избацивања базира се на хемијској реакцији у телу бубе. У специјализованим жлездама се налазе две компоненте – хидрокинон и пероксид, које се мешају при нападу. Реакција ствара велику количину топлоте, која изазива експлозивно избацивање течности са високим притиском у пулсирајућим млазевима, што се види као облачић дима. Овај систем одбране буба користи као заштиту од предатора (као што су мрави или друге бубе), јер је звук који настаје и мирис који избацују потенцијално опасан и непријатан за нападаче.

Буба бомбардер је мала, дужине тела свега 6-10 mm и најчешће се налазе на сушним местима, као што су поља, ливаде и баште, где траже плен попут других малих инсеката. Иако њихова способност може изгледати застрашујуће, ове бубе нису опасне за људе, али су свакако занимљив пример адаптације у природи.

Мртвачки прсти

(Xylaria longipes)

Гљива мртвачки прсти добила је своје име због карактеристичног изгледа. Ове гљиве расту у групи и могу се наћи током целе године на трулом дрвету са кором различитих врста листопадног дрвећа, најчешће на храсту, букви, грабу али и на другим врстама. Најчешће излазе са доње стране грана или трупаца утиснутих у земљу. Оне живе као сапрофити, тј. хранљиве материје добијају разградњом мртвог дрвета и не могу расти на живим стаблима.

Њихова плодна тела су издужена и црна и тако подсећају на прсте који су израсли из земље, због чега изгледају као кости или мртвачки прсти. Мртвачки прсти нису јестиви, али су занимљиви због својих потенцијалних медицинских својстава. Истраживања су показала да неке врсте Xylaria производе хемикалије које могу имати антимикробно и чак антиканцерогено дејство. Осим тога, мртвачки прсти играју важну еколошку улогу, јер разграђују мртво дрво, чиме доприносе циклусу кружења материја у шумама.

Шумски љиљан

(Lilium martagon)

Шумски љиљан или златан је шумска зељаста монокотиледона биљка која се може видети на бројним местима на Фрушкој гори. Ова биљка се одликује дугим, уским листовима и стабљиком која може досећи висину до метра, а цветови су ружичасти са црвеним мрљама. Златан цвета у јуну и јулу када цветови шире пријатан мирис, што је чини атрактивном за пчеле и друге опрашиваче.

Златан је заштићена биљка у Србији али и у многим другим земљама због угрожености услед антропогених промена у њеним природним стаништима. Због тога је забрањено брање, вађење или пресађивање ове врсте у баште. У природи, златан расте споро и размножава се путем семена или подземних луковица, које су осетљиве на оштећења. 

Младенова мокрица

(Trichoniscoides mladeni)

Мокрице су мали зглавкари из класе ракова. Живе на влажним местима где се крију испод камења, трулог дрвета или у земљи. Младенова мокрица је стеноендем Фрушке горе, односно то је једина место на Свету где она живи. У роду коме она припада постоји око 40 врста и највећи број њих живи на Иберијском полуострву и у јужној Француској и то углавном као пећинске врсте. Само неколико врста је шире распрострањено у западној Европи а изван овог простора постоји само још једна врста са румунске стране Ђердапске клисуре.  Врста Trichoniscoides младени описана је на материјалу сакупљеном на Фрушкој гори и представља други налаз припадника тиренског рода Trichoniscoides забележеног далеко изван претежног ареала рода.  Величина тела ове мокрице је до 2,5 mm а живи у стељи и влажном земљишту у буковим шумама. Њен латински назив "младени" дат је у част зоолога Проф.др. Младена Карамана.

Бивољи језик

(Fistulina hepatica)

Бивољи језик је гљива која својим изгледом подсећа на месо. Ова јестива гљива честа је на Фрушкој гори и расте на пањевима и деблима храста, букве и других листопадних врста дрвећа. Њена плодна тела су велика, црвенкасто-смеђа а површина је месната и влажна, док у пресеку подсећа на јетру, због чега је један од њених домаћих назива и „јетренка“. Бивољи језик обично расте током лета и јесени, а омиљена је у кулинарству због своје специфичне текстуре и укуса, који подсећа на месо, због чега се често користи као замена за месо у вегетаријанским јелима.

Ова гљива није само укусна, већ и врло хранљива, богата влакнима, витаминима и минералима, а њена припрема често подразумева печење, пржење или додавање у супе и чорбе. 

Клека

(Juniperus communis)

На Фрушкој гори на пуно места могу се видети као појединачна стабла или мање шуме различитих четинара, као што су смрека, црни и бели бор, ариш и др., као и неких украсних врста, нпр. кедар или тиса. Све су оне наравно сађене јер је Фрушка гора ниска планина и цела се налази у појасу листопадних шума. Међутим постоји ипак једна четинарска врста која природно расте, а то је клека. Клека је зимзелена биљка која припада фамилији чемпреса и распрострањена је у многим деловима света, посебно у умереном појасу северне хемисфере. Расте као грм или мање дрво, висине од 1 до 10 метара, са игличастим листовима који су оштри, уски и често прекривени белкастим воском. Њени бобичасти плодови који имају специфичан мирис су плавичасто-сиве боје и сазревају у другој или трећој години. 

Клека је од давнина позната због својих лековитих својстава. Њени плодови се користе у традиционалној медицини за лечење проблема са варењем и као диуретик. Осим плодова, користи се и кора, а у етарском уљу клеке налазе се састојци који имају антисептичка, антибактеријска и противупална својства. Од свих производа на бази клеке можда је најпознатија ракија "клековача" којој бобице клеке дају специфичан мирис и укус.

Очекујте ускоро приказе још пуно занимљивих врста