Еволуција шумарства у Националном парку Фрушка гора
Шуме представљају једну од основних природних вредности Националног парка Фрушка гора. Антропогени утицаји присутни су од давнина, условљени друштвеним и историјским околностима. Површине под шумама смањиване су у корист пољопривреде, што је повећало њихову економску вредност. Шумарство на Фрушкој гори има дугу традицију, а уређивање шума датира из 1840. године. Брига о шумама као привредном добру огледала се у бројним законима (из 1852, 1873, 1879, 1894. и 1929. године), као и у надзору среских шумарских референата. До Другог светског рата шуме су биле у власништву више од 60 различитих субјеката (властела, манастири, земљишне заједнице, општине и др.).
Шуме су значајни екосистеми и препознатљива предеона одлика Фрушке горе. Ова вредност је препозната и при проглашењу Народног излетишта, са циљем развоја излетничких и одмаралишних функција. Након проглашења Националног парка, шумама се газдује по посебној шумскопривредној основи, са циљем очувања стабилних, високовредних шума и њиховог естетског изгледа.
Шумски комплекси, типови шума и стање састојина
Фрушкогорске шуме се, у вегетационом смислу, сврставају у четири главне групе: алувијално-хидрофилни типови, ксеротермни и ксеромезофилни храстови, мезофилни китњаково-грабови и мезофилни букви типови шума. Укупно је идентификовано 33 различита типа шума на разноврсним геолошким подлогама (лес, лапорац, кречњак, серпентин, силикатне стене) и типовима земљишта (рендзине, ранкери, алувијална и глејна земљишта и др.). Преко 80% шума су изданачког порекла, а више од 85% чине очуване састојине. Доминирају мешовите шуме (79%) са преко 50 врста дрвећа, од којих су најзаступљеније: сребрнолисна липа (39%), китњак (19%), цер (12%), буква (10%) и граб (6%). Укупна запремина дрвне масе износи око 6 милиона м³, а годишњи прираст око 136.000 м³.
Газдовање, изазови и мере заштите шума
Фрушка гора је подељена у 27 газдинских јединица, од којих је 13 у државном власништву. Газдовање се врши преко пет радних јединица: Сремска Каменица, Беочин, Врдник, Лежимир и Ердевик, а посебно је организовано газдовање манастирским шумама и шумама Шумске заједнице Беочин. Шуме се суочавају са проблемима као што су старост састојина (више од 12.000 ха), смањена способност природног обнављања, као и доминација сребрнолисне липе услед нестајања храстова и букве. Ово је последица различитог начина газдовања у прошлости, али и еколошких стресова попут сушења храстова крајем 20. века. Стога се спроводи рационално газдовање у циљу побољшања здравственог стања, структуре, еколошке стабилности и порекла шума. Узгојне мере (нега и обнављање шума) спроводе се на више од 2000 хектара годишње.
Савремени приступ и мултифункционалне улоге шума
Циљ Националног парка је да се реално, затечено стање шума постепено доведе у стање оптималне еколошке и функционалне равнотеже. Након периода очетинјавања, који је завршен седамдесетих година, у осамдесетим се радило на подизању засада меког лишћара, а последњих година производи се садни материјал аутохтоних врста (храстови, буква, воћкарице). Значајни шумски екосистеми под првим степеном заштите налазе се на 13 локалитета (нпр. Стражилово, Папратски до, Јазак, Змајевац). Велики значај се придаје опште-корисним функцијама шума: заштити животне средине, очувању биодиверзитета и генетских ресурса, апсорпцији угљен-диоксида, регулисању водног режима, заштити од ерозије, побољшању микроклиме и квалитета ваздуха, као и подстицању еко-туризма, рекреације и развоја локалних заједница.